17.09.2014

                                                                               

                                                                                               Zasto su Hrvati takvi ?       


Ovaj teskt smo dobili od naseg velikog prijatelja, rodoljuba i valjanog Srbina. Tekst je toliko dobar da smo resili da vam ga prenesemo od reci do reci. Ovo su razmisljanja jednog pametnog Srbina po imenu Dragoslav Bokan.

Размишљам о разлозима хрватског екстремног и отвореног национализма.
И нашао сам их неколико (тачније: девет).

01.
Хрвати нису никада никада озбиљније страдали, чак ни после оноликих злочина у Првом и Другом светском рату.
То што нису добили оно што су заслужили, нити су, као ми,прошли кроз конц-логоре, велике покоље од стране непријатеља, то што их нико није истребљивао, касапио, ни терао да напусте завичај (нису имали своје "Велике сеобе") учинило их је сличним размаженом детету које није никад кажњено, па се онда понаша хировито и неконтролисано, без икаквог осећаја одговорности или могуће опасности. Или разбојнику који никада у животу није ухваћен, ни кажњен, па се онда понаша разуздано и има осећај непобедивости (као да му нико, па ни сам Бог, не може ништа).
То је узроковало да Хрвати ни не схватају шта је то права опасност и озбиљан рат.
Нису имали прилику да то у историји стварно осете.

02.
Хрватски највећи зликовци и злочинци су преживљавали све ратове, из генерације у генерацију, па су имали прилике да сами васпитавају своју децу и унуке у истом, франковско-усташком духу.
Та генетска линија најжешћих и најкрволочнијих хрватских породица, кланова и завичајних група (Лика, Херцеговина) се несметано и некажњено развијала и на крају довела до оваквог стања какво имамо сада у Хрватској.
"Ћаћа" и "ђед" су, тако, васпитавали малог "клапца" и учили га да може (баш као и они ) да некажњено и слободно убија Србе као "живу стоку" и човеколику "дивљач" за одстрел. Без последица и икакве казне.

03.
Није мали ни утицај немачког типа национализма, заснованог на "крви" и "тлу".
Овај жестоки патриотизам германског типа је сасвим различит (и у рату много ефикаснији) од српског родољубља модерних времена, који је, опет, заснован на "француском моделу" обједињености језиком и заједничком културом.
Зато сви Срби (осим у тајне национализма заиста иницираних) у спорту увек навијају за наше екс-југословенске комшије, а они - НИКАДА ЗА НАС. Јер наш модел даје велики и одсудни значај томе што "говоримо истим језиком", а они, по свом (немачком) моделу изградње националног осећања и идентитета "језику" не дају никакав значај, већ идеји (само хрватске) "крви" и (искључиво хрватског) "тла".
И тако ми у сваком смислу показујемо већу склоност за компромисе (које нико не тражи од нас, а Хрватима је то одбојно), а они - не.

04.
Хрвати су вековима били аустријским поданици. И то не као Срби, у слободном официрском статусу, у оквиру самосталности (од аустријског цара признате и "привилеговане") Војне крајине, већ као службеници (различитог ранга), сељаци-кметови и слуге.
Они су васпитавани у систему аустријског цивилног "егзерцира" и увек су се осећали као мали део ВЕЛИКЕ ПРИЧЕ, као удворички обожаватељи империјалног сјаја Хабзбуршке монархије.
Нису трагали по сваку цену за независношћу и одвајањем од аустријских државних и војних симбола, немачког језика и имена, као Срби Крајишници.
А и завидели су аустријским Србима на њиховом посебном статусу и релативној слободи (коју нису желели за себе, али је нису трпели у "српском случају").
И све време су покушавали да буду већи Аустријанци од Аустријанаца и већи Немци од Немаца (довољно је да прочитате ма коју Крлежину драму, да не идемо даље, и осетите ову типично-провинцијалну хрватску фасцинацију "племством" и "госпоштином" такозване "бечке школе").

05.
Католичанство, на међи са православним и муслиманским земљама и народима, је на себе примило статус и улогу "кршћанског предзиђа" (Antemurale Christianitatis), коју су преци садашњих Хрвата добили, прво од римског папе Александра Шестог (гле симболике: баш 10 априла 1494), а онда и још једном, одлуком папе Лава Десетог (1519).
Занимљиво је сетити се како је поменути папа Александар био од рода Борџија (рођен као Родриго Борџија, отац Чезареа и Лукреције Борџије и још седморо деце, забележен у историји пре свега као похотни развратник и сујетни богаташ), а незајажљиви хедониста и декадентни естета папа Лав Десети био је од фамилије Медичи (то је онај злогласни у историји папа, који је продавао срамне папске "индулгенције", "опроштај од греха", чак и унапред, пре него што је грех и почињен - за новац, па се за његове владавине појавио и побунио Мартин Лутер и затим направио расцеп у хришћанству Запада).
То су им били покровитељи и заштитници!
Е, та двојица папа су Хрвате обележили титулом "чувара хришћанства". Какви покровитељи, такви и изабраници...
Било како било, Хрвати су се у име католичанства стално борили и били зилотски мисионари, силом огња и мача, на Балкану, инквизиторски легионари који су у латинску веру и под папску власт уводили околне православце (по њима: "јеретике") и муслимане. Увек силом, увек уз претњу смрћу, увек као источњачки, балкански "капои" у великим империјалним логорима Запада.
Мучитељи себи сличних, да би тако заборавили на своје порекло и блиске везе са тим "Рацима", Србима и на све што их је повезивало и спајало.
А и католичанство је допринело (уз германофилију и аустрофилију) успостављању и развоју чврсте дисциплине касарнског и манастирског типа. И дало "оправдање" за све злочине почињене у одбрани ватиканске вере и њиховог програма масовног унијаћења свих "јеретика и неверника".

06.
Систем малих разлика је увек смртоноснији и опаснији него када је реч о правим и великим неслагањима и деобама.
И као што је Стаљину много више сметао Троцки и његове присталице него "бели Руси" и сви монархисти од реда, тако су и Хрватима непрестано највише сметали Срби, много више од Немаца или Мађара (за које би могли да нађемо много више реалних разлога за овакву нетрпељивост).
А и та недовољно видљива и сувише мала разлика (њих и Срба) је увек изнова Хрвате подсећала на то да нису "прави Немци", без обзира на све...
Е, зато су Срби морали да нестану са лица земље: да се део њих расели, део побије, а део покатоличи (или, "још боље", за коначно решење свега: да се сви побију и отерају са своје земље, из свог завичаја).

07.
Хрвати су у двадесетом веку имали боље и верније савезнике од Срба.
Иако су били на страни формалних губитника (и Аустроугарска и Трећи Рајх су се распали после великих пораза 1918. и 1945. године), Хрвати нису били кажњени, нису плаћали ратну одштету, није им одузимана земља, нити су (у довољној мери) извођени пред преке ратне судове.
Оба пута су се спасили од заслужене казне ПРЕКО (наивних, од стране својих савезника уцењених и утопијски залуђених) СРБА.
Срба Југословена, после Првог, и Срба комуниста, после Другог светског рата.
Тако смо ми сами копали себи гроб и самоубилачки проглашавали "браћом" своје убице и исконске мрзитеље.
А то што смо им опраштали их је и највише нервирало, ударајући им на сујету и демонски бес због оваквог поретка ствари (да Срби њима нешто опраштају и "прелазе преко свега")...
Немачки савезници су Хрвате помогли и сада, последњи пут, током Трећег балканског рата (са Југославијом и Србима), а након завршетка ратних сукоба им омогућили да се у светској јавности заборави и коначно пребрише све оно што су Хрвати (не само усташе, већ и други њихови сународници) радили Србима по Мачви 1914. и 1915. године, те по Јасеновцу, Јастребарском, Старој Градишци, Јадовну, Козари... од 1941. до 1945. у пакленој НДХ.

08.
Срби су историјски расли уз Византију, па онда Русију, током више од хиљаду година нашег постојања.
А Запад је одувек мрзео Исток, од Цариграда до Москве и Петрограда.
Служећи западним интересима, Хрвати су тако добили своје континуиране покровитеље и заштитнике, за отпор ширењу православља са Истока и "руске идеје" у ма ком њеном облику.
И верно су мрзели и убијали Русе, у свим вековима (а са посебном слашћу у оба светска рата, на Источном фронту). Као праве потурице, били су гори од Турака (читај: Немаца).
А и Енглези су у Хрватима видели ову слугерањску спремност да мрзе и клевећу Русе и све руско (а самим тим - и проруске и православне Србе).
И ето одмах проблема за нас, а среће за Хрвате.
У великом поразу Руса (од 1917. па до 2000. године, од Лењина па завршно са Јељцином), Русија је, стицајем трагичних околности, заједно са собом у пропаст повела и Србе, распете између онога што јесу, оног што желе да буду и онога што им се са Запада ултимативно намеће...

09.
Хрвати су, стицајем околности (прво медитеранска ренесанса кроз италијанске господаре, па онда барок са Аустријанцима и грађанска "модерна" преко Немаца) постали "урбана нација", са вођама и господарима, навикама и обичајима формираним у урбаним језгрима градских насеља.
Срби су, за разлику од тога, пре тежили слободним пространствима и животом уз војнички шатор, на коњима и са сабљом у руци.
Овај номадски живот слободних српских ратника, Крајишника, "европских козака" у аустријској (а онда, од половине 18. века) и руској служби је дефинисао наш не-урбани, степски и народски тип живота - у много већој слободи и неупоредиво мањој спољној (европској) цивилизиваности.
Отуд код Срба толико примера исконског патријархалног морала и нео-средњовековних витешких идеала "чојства", што код Хрвата апсолутно није случај. Они су испуњени анти-идеалима лукавости макијавалистичке политике (да "циљ оправдава средство") и идејом да је "све дозвољено" ако је у служби њихових егоистичких националних интереса.
На овај начин је додатно охрабриван хрватски аморализам, увек између сплетки, улизиштва и слугерањске психологије према својим господарима (туђинцима) и ужасног садизма показиваног у мучењу и убијању својих жртава.
Има ту свакавих "натруха", у егзотичној окрутности хрватских егзекутора, џелата и масовних убица...


Ево овде набројаних неких разлога (њих девет) за хрватске спољашње успехе, вештину преживљавања и некакву унутрашњу вампиролику одемоњеност овог чудног народа, који никако да прихвати да живи "на Балкану" (то их излуђује, па зато говоре о Средњој Европи, Југоистоку Европе, Медитерану, евентуално "Западном Балкану"), стално бежећи од себе, од свог некадашњег идентитета и словенског порекла.
Ово су све и разлози за готово невероватну мржњу Хрвата према нама, Србима, али и за овако раскалашан и анахрон облик њиховог национализма (који као да је дошао и у Кроацију се доселио право са бакљада у Нирнбергу из тридесетих година прошлог века).

                                                 
                                                                            
                                                                                                                                                                                     Bili Cvitak